poslednji pesma

Šta znači istinski voleti nekog? Bilo je trenutaka u mom životu kad sam mislio da znam odgovor – značilo je to da ću voleti Savanu više no samog sebe i da ćemo zajedno živeti do kraja života. Nije trebalo mnogo. Jednom mi je rekla da je ključ za sreću u dostižnim snovima, a njeni nisu bili neuobičajeni. Brak, porodica... osnovne stvari. Značilo je da ću imati stalan posao, kuću sa belom drvenom ogradom i dovoljno velik kombi ili džip da decu vozim u školu, kod zubara, na trening ili školsku priredbu. Dvoje-troje dece, nikad nije sigurno znala, ali imao sam osećaj da će, kad vreme dođe, predložiti da odluku prepustimo prirodi i bogu. Bila je takva – religiozna, hoću reći – i mislim da sam se i zato u nju zaljubio. Ali ma šta da nam se dešavalo u životu, mogao sam zamisliti kako na kraju dana ležim pored nje u krevetu, držim je u naručju dok pričamo i smejemo se, jedno drugom izgubljeni u zagrljaju. Ne izgleda nedostižno, zar ne? Kad se dvoje vole. I ja sam tako mislio. I dok negde i dalje verujem da je to moguće, znam da se to ipak neće ostvariti. Kad ponovo odavde odem, više se nikad neću vratiti. Sada, međutim, sedim na brežuljku koji gleda na njen ranč i čekam da se pojavi. Ona, naravno, neće moći da me vidi. U vojsci naučiš da se stopiš s okolinom, a ja sam to dobro izučio jer nemam nikakvu želju da umrem u nekoj stranoj zabiti usred iračke pustinje. Ali morao sam da se vratim u ovaj planinski gradić u Severnoj Karolini da saznam šta se dogodilo. Kad nešto započnete, imate osećaj nelagode, gotovo žaljenja, sve dok ne saznate istinu. Ali u jedno sam siguran – Savana nikad neće saznati da sam danas bio ovde. Duša me boli što mi je ona toliko blizu a toliko nedodirljiva, ali njena priča se sada razlikuje od moje. Nije mi bilo lako da prihvatim ovu jednostavnu činjenicu zato što su nam priče nekad bile iste, ali to je bilo pre šest godina, u nekom drugom životu. Oboje, naravno, imamo uspomene, ali sam ja naučio da uspomene mogu imati fizički, bezmalo živ pojavni oblik, a i po tome se Savana i ja razlikujemo. Ako su njene uspomene kao zvezde na tamnom nebu, moje su one strašne, mračne praznine između zvezda. I, za razliku od nje, ja nosim breme pitanja koja sam sebi postavio hiljadu puta otkako smo se poslednji put videli. Zašto sam to učinio? I da li bih opet tako? Vidite, ja sam taj koji je sve okončao. Na drveću što me okružuje lišće lagano dobija plamenocrvenu boju, obasjano suncem što se pomalja nad obzorjem. Ptice počinju svoj jutarnji poj, a vazduh miriše na borovinu i zemlju; drugačije od mora i soli u mom rodnom gradu. Posle nekog vremena ulazna vrata se otvaraju i tada je ugledam. Uprkos razdaljini koja nas deli, dah mi staje dok je gledam kako izlazi u svitanje. Proteže se pre no štosiđe niz stepenište i zaobilazi kuću. Ispred nje pašnjak za konje svetluca kao zeleni okean, a ona prolazi kroz kapiju koja vodi ka njemu. Njištanjem je pozdravlja prvo jedan a zatim i drugi konj, i najpre primećujem kako Savana deluje sitno dok se s lakoćom kreće između njih. Ali uvek joj je bilo ugodno pored konja, a i njima s njom. Pet-šest životinja, uglavnom kvoterâ, gricka travu pored stuba u ogradi, a Mida, njen crni araber, čije su noge pri dnu bele kao da ima čarapice, stoji po strani. Jednom sam s njom jahao i na sreću se nisam povredio; dok sam se borio za goli život, sećam se da sam pomislio kako Savana u sedlu izgleda opušteno kao da sedi pred televizorom. Savana sada odvaja trenutak da se pozdravi s Midom. Miluje mu njušku i nešto mu šapuće, tapše ga po slabinama, a kad se okrene i pođe prema ambaru, Mida čulji uši. Ulazi u ambar i ubrzo se ponovo pojavljuje; nosi dve vedrice – zob, rekao bih. Kači vedrice na stubove ograde, a dva konja dokaskaju do njih. Kad uzmakne da im napravi mesta,vidim kako joj kosa leprša na povetarcu, a zatim uzima sedlo i uzde. Dok Mida jede, Savana ga priprema za jahanje i posle nekoliko minuta ga odvodi s pašnjaka prema stazama u šumi; izgleda upravo onako kako je izgledala pre šest godina. Znam da to nije tačno – prošle godine sam je video izbliza i primetio kako joj se oko očiju pojavljuju prve bore – ali kroz prizmu kroz koju je ja vidim, za mene ostaje nepromenjena. Za mene, ona će uvek imati dvadeset jednu, a ja dvadeset tri godine. Bio sam na službi u Nemačkoj; trebalo je tek da idem u Faludžu ili u Bagdad ili da primim njeno pismo koje sam pročitao na železničkoj stanici u Samavi prvih nedelja kampanje; trebalo je tek da se vratim kući posle događaja koji su mi promenili život. Sada, sa dvadeset devet godina, ponekad razmišljam o odlukama koje sam donosio. Vojska je jedini način života koji poznajem. Ne znam da li bi trebalo da besnim ili da se radujem; uglavnom sam ili besan ili radostan, zavisi od dana. Kad me ljudi pitaju, kažem im da sam vojnik i zaista takomislim. Još živim u bazi u Nemačkoj, imam možda hiljadu dolara ušteđevine, i godinama nisam bio s devojkom na ljubavnom sastanku. Više ne surfujem kao nekad, čak ni na odsustvu, ali u slobodnim danima vozim harli na sever ili na jug, već kako sam raspoložen. Harli je nešto najbolje što sam sebi kupio, premda je koštao čitavo bogatstvo. Odgovara mi, pošto sam postao nekakav samotnjak. Moji drugovi su uglavnom napustili službu, ali mene će za nekoliko meseci verovatno opet poslati u Irak. Tako se, barem, priča po bazi. Kad sam upoznao Savanu Lin Kertis – za mene će ona uvek biti Savana Lin Kertis – nisam mogao predvideti da će mi život biti ovakav, a ni zamisliti da ću postati profesionalni vojnik. Ali upoznao sam je; zbog toga je moj sadašnji život toliko neobičan. Zaljubio sam se u nju dok smo bili zajedno, a još više tokom godina koje smo proveli razdvojeno. Naša priča ima tri dela – početak, sredinu i kraj. I premda se sve priče ovako odvijaju, i dalje ne mogu da verujem da naša nije trajala zauvek.Razmišljam o svemu ovome i, kao i uvek, naviru mi sećanja na vreme koje smo proveli zajedno. Prisećam se kako je sve počelo, jer uspomene su sada sve što mi je ostalo.